ISNAJ DUI ili Katie English je jos jedno makar za mene novo ime na savremenoj sceni "male muzike". Iako u njenoj diskografiji postoji jos nekoliko cd-a od 2005. god. pa naovamo, ja sam se sa njenom muzikom sreo tek ove godine preslusavajuci vise onako usput zadnji album. I bas tamo gde najmanje ocekujete dozivite odusevljenje koje rezultuje automatskim stavljanjem albuma na repeat. Preslusavanjem se otkriva da Katie voli da experimentise i manipulise zvucima ukrstajuci podjednako akusticne instrumente i elektronska pomagala. Njena muzicka paleta je slojevita i sastavljena iz mnostva najrazlicitijih zvukova, sumova kao i melodicnih organskih deonica odsviranih na bass flauti i jos ponekom instrumentu medju kojima su neki kucne izrade. Kao retko koji moderni muzicki experimentalista, Katie uspeva da na majstorski nacin stvori senzibilnu i organsku muziku koristeci pored akustike i elektroniku za koju je karakteristicno da vrlo lako u pogresnim rukama moze biti orudje za stvaranje hladne i otudjene muzike. Naprotiv, kod nje je sasvim suprotno. Postignut je balans. Elektronske manipulacije su dozirane, akustika je suptilna, ne postoji soliranje i pokazivanje tehnickog umeca vladanja instrumentom, sto i nije cilj kada je ovakav profil muzicara u pitanju. Sve je nekako stopljeno u jedinstvenu sliku na kojoj dominiraju setne jesenje boje i osecaj melanholije. U pitanju je odlican, moze se reci elegican album koji ce se jos puno puta preslusavati, tako da ga preporucujem u potpunosti.
