Pijanista Nik Bartsch sa svojom ekipom muzicara neguje, na prvi pogled, jednostavan pristup dzezu i muzici uopste. Ono sto je karakteristicno za njih je repetitivnost i preciznost dovedena do perfekcije. Zvuk je cist, pravolinijski i za moj pojam moze se povezati sa arhitekturom, ako bi hteli slikovito da ga prikazemo. Konstantna ritmicnost, savrsena uskladjenost bubnjara i perkusioniste u kombinaciji sa grmljavinom basa, zvucima "prepared" klavira i melodijama saksofona i povremeno kontrabas klarineta, omogucavaju maksimalan efekat hipnoticnosti. Prava muzicka voznja predstavlja neponovljivo iskustvo kod svakoga ko pokaze malo strpljenja i koncentracije, jer se ovde muzika postepeno razvija. Pomaci su minimalni, ali efektni. Ovaj muzicki torpedo mozda nece privuci dzez tradicionaliste navikle na komplikovane solaze i pokazivanje tehnickog umeca bez sustine, ali se moze svideti svakome ko ima afiniteta prema savremenim tendencijama u dzezu i minimalistickom muzickom nasledju - od klasicnog minimalizma, elektronskog minimalizma, preko kraut rok motorik bitova, do ambijentalne muzike.
Predlazem svakome da odslusa makar dva poslednja albuma izdata za ECM: Holon (2008) i Stoa (2006).Toliko za pocetak.
Нема коментара:
Постави коментар